autor: Boban Stojanović
Koliko živimo nenormalno to ja ne merim time da li imamo vize, jesmo li u EU, nego bre to koliko smo svakodnevno, pod navodnicima, lepi jedni prema drugima. Ovde ljudi hodaju kao zombiji, nema nikakve energije i ono što me iz te ružnoće plaši je da zaista ne postane gore nego devedesetih. Svi su fini, svi ti pomažu. Država – požališ se, trči, a sve je gore i gore. I nekako se meni čini da idemo ka nečemu gde će ‘ladno moći da te ubiju, gde će svi to da osude, svi mediji će to preneti, sva ministarstva će to osuditi, ceo diplomatski kor i državni vrh će se pojaviti na tvojoj sahrani. To će biti skandalozno, svi će reći da to ne može da se dešava, uhapsiće nekog trećerazrednog kriminalca. Tri dana o tome će napisati svoje izveštaje i onda će to tako proći. Užasno se plašim tog demokratskog ubijanja saosećanja, jer osećam da ljudi nemaju odnos ni prema čemu. Ružno se desi, a nema bre, reakcije, desi se lepo, nema reakcije.
Onaj skup koji je bio pre par meseci, kad se desilo ubistvo Brisa Tatona, skup u Pionirskom parku je meni bio poraz. To je bila jedna politička parada, odeš kao na taj građanski skup koji liči na svadbu, jer ti ideš i pozdravljaš se sa svima zato što sve znaš. I mene jako plaši to određivanje mog života, znaš kao, okej, ti se baviš aktivizmom, tu su donatori, tu su sad ministarstva, sve se to kao otvara, tu je država da te štiti, a ti opet ostaneš sam samcit. Što kaže Milica Tomić – nosi svoju pušku i svakog dana se bori od kad kreneš ujutru da kupiš hleb i jogurt. Ja danas ne mogu da nađem gde pripadam, znaš, koje je moje mesto. Dešava mi se to da imam 31 godinu, pa preispitujem sebe, 12 godina radim to što se zove ljudska prava, krenuo sam zaista vrlo entuzijastično, iz kolektivnih centara sa romskom, srpskom, bošnjačkom decom. To me nekako vuklo, prošao sam ceo taj sistem do međunarodnih organizacija. Prazno, svi kao tu nešto radimo i onda vidiš, zatvori se kolektivni centar, kud koji mili moji, ko brine bre, o tim ljudima? Ja znam te priče, to su stvarno ljudi koji ne mogu da mrdnu, pa nismo svi sposobni. Neko je uspeo da se izvuče iz rata sa četiri kamiona stvari, neko nije ni sa kesom veša. Jako se brinem za to kako će život u ovoj zemlji da izgleda za deset godina, stalno se pitam koji je to mehanizam, koja je to, bre, aparatura koja dovodi do takvog stanja?
Baš sam razgovarao sa jednom prijateljicom pre nekoliko dana i ona kaže studenti se bune zbog školarine, ali oni treba da se bune što ne dolaze profesori gostujući, što im je rejting fakulteta na evropskoj skali minus tri, što im pola profesora ne zna engleski. Ja više ne mogu ništa da podržavam. To je kao da odeš u pozorište i gledaš 67 puta početak predstave. Nema procesa. Ovde se stalno sve dešava ponovo, stalno ponovo. Ti prosto nemaš pojma gde si stigao. I ja nekako sam odrastao u ideji ljudskih prava, evo, kao danas je 10. Decembar, Dan ljudskih prava, pa kao nekako veruješ, veruješ… I ja gledam, mojih 12 godina života gde su? Moram da se pitam, 12 godina ja pričam jednu priču, i ako je ta priča toliko dobra, ako ta priča ima sadržaj, ako ta priča radi, ako ta priča vredi, pa ukačiće se ljudi. Mislim, ukačili su se protiv Miloševića. Odu ljudi i u Grand paradu, nešto ih poveže, dobiju sendviče i coctu i kao to je kul. Ako ti ne možeš za 20 godina da skupiš više od tima koji to nešto radi, to je kao da napraviš koncert i onda dođu tonci i binski radnici i rasveta, a publike nema.
Moji roditelji su bili radnici. Tu neku malu kuću koju su uspeli da izgrade, izgradili su zahvaljujući tom kamionu, zahvaljujući tome što on ode da tovari tamo za neku firmu, pa onda kupi litar neke rakije, pa onda da tamo onima što utovaruju po nekom stovarištu, pa tu padne neki kubik dasaka, pa tu padne neki kubik nekog kamena, nekog peska. Pa onda on to pre nego što odveze u firmu, on dođe pa s nekim komšijom istovarujemo to kao što je neki višak, što obično bude ograničeno nekim kartonima i daskama. I onda ti kažeš – čekaj, čekaj malo. Ovde svako krade gde može. Sećam se isto, moja ujna koja je radila u prodavnici svojevremeno, mi smo uvek čekali, ja sam tad bio mali, pa kad odem tamo kod babe, ja čekam da se ona vrati, jer znam da će od onog viška koji ona treba da prijavi tamo, već kako ide, imaš, bre, po zakonu ti je dužnost. Ne, taj višak se sračuna pa se onda kupe deci krem bananice i ostalo. Mama je radila u firmi. Mi smo imali tonu svezaka u kući i moje školovanje do petog, šestog razreda je išlo tako što ona na početku godine naruči šta im treba od kancelarijskog materijala, ona naruči onda one sa onim debelim koricama, pa onda to nosimo u neku knjižaru Nolit, tamo u Zaječaru kod neke komšinice, pa ona nama to kao zameni za obične sveske. Sve te firme, sad da ih ne imenujem, znači gde je radio moj otac, gde je radila moja majka, to je sve propalo. To je propalo zbog toga, nemoj da se lažemo, što su radnici to pojeli. A onda se oni bune, kao direktor, pa ima švalerku, pa vikendicu, vidi kakvu. Ali hajde malo zaviri u sebe, očisti sebe, ne svoje dvorište nego sebe, pa se malo operi.
Znaš ono, otišao sam kod druga pa sam otprintao mejl od 250 strana, znaš, nije fer, i nije problem što jesam, nego znaj da jesam. E, to je kod nas problem, što uvek vidimo drugog, a nikad ne vidimo sebe. A ti ne možeš da kreneš ništa, ništa, ništa dalje da radiš ako nemaš tu sposobnost da kažeš – ukrao sam dugme, bre, dugme. Ja se sećam isto tatine koleginice koja je radila u konfekciji, ta je imala tonu dugmadi, konaca kod kuće, 270 nijansi crvene dugmadi. E, i onda ti radnici tako kradu, kradu, kradu, pa sad ti kažeš – šta je sad, eto, to dugme i taj konac, to je 30 dinara, nemam pojma. Ali 30 dinara puta 300 žena u konfekciji i ne znam, kubik peska koji je, ne znam, 200 dinara, pa puta koliko tih šofera koji ukradu taj kubik peska. Pa, normalno je da će država da se raspadne. I onda je kriv direktor, onda je kriva država, samo mi ništa. To ti je kao i rat, kriv je on. Pa, nisu krivi oni. Lako je pokazati prstom na glavešine, ali hajde ti vidi šta ti radiš, šta rade ljudi u nevladinom sektoru. Ajde o tome da pričamo.
Ti sve više shvataš da neke optužbe, da neki stereotipi, da to postoji, to ništa nije izmišljeno. Kad spojim sve te stvari onda se ja stvarno brinem šta rade moji prijatelji zadnjih 20 godina, ako mi ne možemo ništa da promenimo. I tako, odem na neku međunarodnu konferenciju u neki najskuplji hotel, a kao mirovna konferencija. Majke ti. Pa za to smo mogli da uradimo pola Afrike. Kad me pozove ministarstvo neko, ja onda sednem, pa sve iznova. Ljudska prava su nastala, na-na-na, sedi ponovo, pa da vidiš što te oni zovu, je l’ te oni zovu za taj neki izveštaj, pa da bude kako su oni fini i da je država na dobrom putu do EU i da tu ima sadržaja. Uglavnom nema sadržaja nego ima forme, i onda mi pišemo u našim izveštajima – zvalo nas je ministarstvo, a ministarstvo piše – zvali smo manjine, raduju se svi, a sadržine nigde. I onda naravno, ubiju čoveka na sred Beograda i onda to osudi 200 ljudi, 200 istih ljudi koji 20 godina to isto rade. I opet imaš u toj nehijerarhiji hijerarhiju, u tom neprofitnom profitno, u tom nevladinom vladino. Ništa od onoga što mi znamo se ne dešava van države, ništa se ne dešava građanski, ništa se ne dešava na tom civilnom planu. Nego je to sve, koliko ti da država toliko će toga biti.
I bili smo letos u Kopenhagenu na nekom dešavanju i tamo njih dvoje-troje stoje ispred jedne vladine zgrade i oni svakog dana protestvuju zbog nekog izvoza oružja iz Danske. Znači, sad pitaš da li to ima smisla, ali ovi se njih plaše. To su neke babe, doslovce babe koje verovatno nemaju šta da rade, pa se bave mirovnim aktivizmom. One tako stoje po ceo dan i ovi se njih plaše, jer to pokazuje sliku da nešto nije u redu u državi. I onda im, šta je ironija, donose sendviče i hrane ih svaki dan. Znači, ja kažem – ti si đubre, a on kao, samo ćuti, nemoj da vas je više. I onda ti shvatiš da to ima smisla, da tvoja pobuna ima smisla. Ovde nema smisla. Koliko godina pričamo o Srebrenici, ma ko je prstom mrdnuo? Mene bi bilo više sramota da mi svaki dan dođe neko i kaže – jao, komšija, je l’ možeš da prefarbaš ogradu, pa ja bih uzeo ono, milijardu sedamstoti put pa bih rekao – hajde, više da mi ne dolazi. Ma, jok, bre, niko. Prebiju te, niko, meni prete, prete, prete smrću, kao šta da radimo. Kažu ti u policiji – je l’ ti prete imenom i prezimenom, kažem – prete mi imenom i prezimenom, kad kažu adresu – pa, znaju adresu. Oni sajt su napravili, pucaju mi u glavu, gde ćeš više eksplicitno – ubij pedera, pucaj mu u glavu. Državni tužilac kaže – ako vam se ne dopada postoji dugme shut down, isključi. Pa, isključi ga ti.
E, onda izlepe tamo opet ti neki džiberi koji meni prete, izlepe postere protiv Tadića. Onda ih uhapse odmah. Kako znaju ko je lepio? A ne znaju ko meni preti dve godine da će da me likvidira. Ja tom Knez Mihailovom hodam sam samcit ili sa nekim društvom, a eno, Tadić se pre neki dan pojavio u Knez Mihailovoj da da neku izjavu, gomila telohranitelja. I onda mi je ostala ta slika te neke žene iza njega koja tako gleda izbezumljeno, kao, predsednik je to. Bili smo u Kopenhagenu na gej paradi, ideš i sretneš njihovu gradonačelnicu, ona stoji i maše bez igde ikoga, tamo 40-50.000 ljudi na ulici, ona nema nikakvo obezbeđenje. Naš Đilas izađe, on ima obezbeđenje da to nije normalno. Mislim, oni od sebe zaista grade građane prve klase, i mi koji smo druge klase za nas ništa nema, a za njih ima sve. Mi ne postojimo.
Ja tako nekako mislim da će za par godina, eto, ta Jorgovanka Tabaković da vodi gej paradu. Kad smo je gledali pre neki dan nešto na televiziji, tako kao mislim da će ona da kaže – hej, ajde samo od 12 do 1 pa završite to brzo, žurim, jer ona meni nekako više obećava nego neki u koje verujem. Seti se, mi smo se borili protiv Miloševića, super, kul, bravo, i? To je meni sa demokratijom kao plaćena prostitucija, gde ti nemaš odnos nego platiš, uradiš, sve ti je jedno da li ćeš da kažeš – prijatno, hvala, to je to, plaćeno, srušen režim. I svi smo, znaš, ostali u tom bordelu, a on je izašao. Ono što mene umara u okviru posla koji radim, to je da stalno imam sukob sa ljudima sa kojima radim oko te etičke superiornosti. Mi znamo, mi smo rekli, a ko ode pa priča sa ljudima. Znači, ja živim u radničkom delu Beograda, sve samo ne elitnom, i tamo ide ovako – mesara, pa prodavnica, pa kiosk, pa prodavnica zdrave hrane i farbara. Ja sam tamo došao, kupio sam stan pre nekoliko godina tako što sam prodao stan u gradu u kome sam živeo, pa sam onda kupio jedan mali. Došao sam i počeo sam tu da živim sa svojim dečkom i vremenom, budući da radim javni posao, saznalo se ko smo mi. I svaki dan kad uđeš u prodavnicu, kez od uva do uva, kad te nešto nervira, nema da te nervira, zato što te gledaju drugim očima. I sad čekaju da ti budeš namrgođen. Ali ja duboko verujem da kad se prema ljudima postaviš okej, ja sam tu pa pitaj, a ne kao – ja sam ugrožena manjina i nemoj tako da me gledaš. Izvini, ja izađem i kažem – ja sam gej na televiziji, pa normalno da će da me gleda, ja izađem da bi me oni videli, da bi shvatili da ja živim tu. Nema od tih prodavnica koje su meni vrlo bitan taj jedan lokalni faktor, tu nema gde ja nisam dočekan kao zvezda, pa onda, znaš ono, od koje butkice ti seku, pa da li da kupiš pljesku ili ne.
I sećam se tog prvog šoka mog u toj mesari. Dakle, ulazim ja sa svojim dečkom, neka žena ispred nas kupi 400 grama džigerice, sećam se, to je istorijski trenutak. I sad ona žena koja tamo naplaćuje, a sve su to neki Srbi iz Hrvatske, neki nose majicu Radovan Karadžić. I ona ovako uperi onu džigericu i kaže – komšija, gledala sam vas juče na televiziji. Svi ljudi se okreću, kao koga je gledala na televiziji, ostanemo nas dvojica u dnu te mesare, ja se istopim, otprilike oči u čvarke odu, i onda ona baci onu džigericu. Naravno, sav se isečem, a ona kaže – znate šta, komšija, mnogo smo mi neobrazovan narod. To ti je jedan reper, ti obični ljudi, ti ljudi za koje ja kažem da me biju. I onda ti shvatiš da kad si iskren onda to ljudi valjda vide. Pa onda u toj drugoj radnji jedanput smo ušli, ona nešto radi tamo, vadi neku robu i sad zamoli nas kao za minut da sačekamo. I naravno, onako u toj ljubaznosti ona sad sve vreme priča, kao animira nas, na šta ja naravno odgovaram 55 puta žešće svojim vrcavim jezikom, na šta ona opet pita, kao obrati se mom dečku i kaže, kao – je li on takav svaki dan, na šta on odgovori – ma, takav je od kad je jutros otvorio oči pored mene. Na šta ona sa sve onom lopaticom što meri, ovako gleda i onda kaže – ha, ha, ha i dobije desetominutni napad smeha. I ja znam da sam sad probio u njoj 27.000 barijera koje ima, jer ti stojiš sa tim državnim neprijateljem zvanim peder, srpski peder, delite ratluk i žele na merenje, a znaš, ne bi bilo toga da ti ne ulaziš tu sto šesti put, da sto šesti put nisi ljubazan.
To je odnos, o tome pričam, ali ja ne mogu da njoj dođem i da kažem – komšinice, pročitaj zakon o zabrani diskriminacije, ne smeš da me pogledaš popreko. Telo joj se raspada od raka, dete je u pubertetu, traži milione i milijarde za garderobu, ekskurziju, muž možda neki kreten i sad se ja pojavljujem sa mojim problemom. Nisam usamljen, moram da pokažem da bi ona mene razumela, ja moram da kažem – ja tebe razumem. I onda mi je vrh bio ta farbara, gde ja letos odem da kupim nešto, a ona me pita mrtva ‘ladna – a je l’ vas dvojica idete negde na more, hi-hi-hi. Gde ti shvatiš da si tema. E, i ta prodavačica, to je sad hit, ona meni kaže – gledala sam te, komšija, na televiziji i kažem sinu, a meni se kao u Ameliji Pulen ovako pojavi slika sina koji je onako dva sa dva, bilduje, ćelav, nosi krst, tihi ubica moj. Ali ona kaže, i baš kažem sinu – evo ga komšija. Ja onako pomislim – e, baš ti hvala, ali opet znam da kad bi taj sin rekao – kevo, idem da ga bijem, da bi mu rekla – nemoj, ja sam siguran da bi mu rekla – nemoj. Ne, a mi stalno imamo to – mi znamo, a vi ne znate, i to je ono što kaže Nadežda Milenković o vaspitanju dece, ako mu ti govoriš – glup si, glup si, glup si, ono će da bude glupo. I opet citiram stvarno Nadeždu – Milošević je pričao – vi ste divni, vi ste nebeski narod, vi ste krasni, svi nas mrze jer smo dobri, a mi njima pričamo kako oni ne vide, ta masa ljudi, kako su glupi, kako ih je Milošević ovo, ono. To ne radi. I zato kad te neko udari na ulici, nema nikog, padne čovek, kažeš – pao i produžiš. Nema ničega.
I to mi je bila fenomenalna priča, jedna moja prijateljica poznata glumica kaže mi, znaš, kao zanimljivo, sve češće srećem Seku Aleksić na premijerama i kaže, znaš šta sam primetila, ta blazirana ekipa, tako elitna, taj politički vrh, oni stoje i niko se nikom ne javi, a Seka Aleksić se svima javi. Pa smo onda analizirali slučaj dotične, gde ti shvatiš da ta žena koju ćemo mi da osudimo jer je folkerka, pa se skida gola, pa je sve najgore u odnosu na nas koji smo elita, obrazovani, znaš ono, ona ima odnos. Ona ume da kaže svemu – hvala što sam tu, jer sam provela godine i godine u kolektivnim centrima kao izbeglica, nisam imala šta da jedem i ja sam uspela iz blata. Ja sam uspela da uđem negde gde je lepo, toplo, da budem lepo obučena, a možda i skupo, da pijem neko piće o kome nisam sanjala da ću da ga pijem. I kao, hvala što sam tu. A ti imaš čitavu tu blaziranu ekipu koja nema odnos prema tome.
Ja kad osetim da se unovčavam od ovog posla, ja ću iz toga da se izvučem, jer ne mogu u odelu od 7.000 eura da kažem nama je mnogo strašno, jer nije. Živim u adaptiranoj garaži, kad se izvučem iz te garaže i dođem u Knez Mihailovu, neću više da radim. To je mnogo zeznuta stvar. Koji političar kao zna kako žive ljudi? Oni dođu, izdeklamuju nešto i onda se mi zezamo, kao evo, sad ćemo mi reći, Kvirija centar će sve učiniti da uđemo u EU. To može svako da kaže, to što oni govore može svako da kaže. I onda to nema smisla. Desničari preuzimaju naš jezik, pa naravno da ga preuzimaju kad ga ti nisi napunio pojmom, kad ti ne objasniš taj govor mržnje. Ti onda vidiš da je to odrađivanje, vidiš da je to samo forma, ja to vidim uvek kad odem u institucije i kad vidim da sve žene uvek imaju nužno iste čizme. Znaš, ima taj jedan dreskod koji to nije u smislu uniforme, nego šta je to dobar posao, šta to znači nositi te džempere od mohera. Sve te to nekako brine. Oni ne mogu koliko godina od ’99. da sruše ili da obnove one srušene zgrade. Pa, to je nezdravo, to je kao da svaki dan gledam posekotinu na svojoj koži, kad te nervira što ti je ogrebano, pa navlačiš rukav. I taj život u ružnom, to je kao ono kad putuješ sa koliko, 24 godine, ja sam prvi put otišao negde u inostranstvo, pa te onda vuče da ideš još, ali oni ti ne daju da odeš ni prvi put, jer onda ćeš da se navučeš na dobro, šta ćemo onda da radimo. Kao, ode Tadić, Kina, Japan, to mi je bilo fenomenalno, prva vest u dnevniku da je posetio neki hram Velike guske. Šta ja da radim sa tim? I sve nekako tako grandiozno i pompezno i ceo taj jedan turbo folk manir iz devedesetih se preneo na političku scenu, a sam turbo folk je skrajnut. Totalno su preuzeli tu jednu Grand paradu na političkoj sceni, a mi aplaudiramo. A pogledaj Grand, ljudi u publici su užasno siromašno obučeni, i to smo mi.
Dobro, nije vreme za gej pride, za šta je vreme? Nije vreme da prihvatimo Srebrenicu, dobro, za šta je vreme? Za Evropsku uniju, ni tu nismo. Je l’ možemo svuda da putujemo? Pa ne možemo još uvek. Dobro, za šta je vreme? Kao, da imamo standard, ni to se nije desilo. Za šta je vreme? Da imamo zdravstveni sistem, pa i njega nemamo. Ako nije vreme za gej paradu zato što trenutno obezbeđujemo i sređujemo probleme koje imamo sa romskom zajednicom, kul, stavi me na listu čekanja. Ali oni svima kažu – nije vreme. U tom nije vreme oni se samo smenjuju, kradu i lažu, a ne idu u zatvor. Imam utisak kao kad čitaš nekad tamo po novinama, kao stigla neka razglednica posle 35 godina, e, tako će kod nas sve da stigne nekad kad se najmanje nadaš, ali mi to da dočekamo nećemo.
Znaš, ja moram da znam, kad svima kažem da sam gej, da ću biti imenovan kao peder, pederčina, dupedavac, čitav spektar tih reči. I ti to prihvatiš, to ti je krizni PR, prihvatiš, to je deo toga. I onda kad mi neko to kaže, ja se ne iznenadim aaa, kao vidi koliki je stepen homofobije. Pa nije, ja sam se izložio pa sam rekao, ali onda ja komuniciram, kažem – dobro, važi, jesam, ajmo dalje. Ja bih da te šutnem u glavu, dobro, šutni me u glavu ako misliš da nešto postižeš, pa onda baš kad mu to kažeš onda on ne zna šta da ti radi. Pa onda ostvariš neki mikro minimum nekog pomeranja. Pričamo, pričamo o evropskim vrednostima, daj mi to u praksi. Ovde evropska vrednost nije tolerancija prema manjinama, nego, brate, beli zubi, jer druga Srbija kaže – krezub narod, smrdi im iz usta. Ma nemoj. Ne može tako, ne radi, to ne radi.
*Tekst preuzet iz transkripta emisije peščanik <www.pescanik.net> sa odobrenjem autora
)))
Nemojte pogrešno da me shvatite, 
Recent Comments